Победник

ВЕЛИМИР СТЈЕПАНОВИЋ, НАШ НАЈБОЉИ ПЛИВАЧ
Српски „икс фактор”
Успеси су плод истрајне вере, огромног труда и самодисциплине. Фер-плеј и спортско достојанство се подразумевају. Улога породице је немерљиво важна. И она енергија подршке у сопственом народу која често говори кроз вас. Можда се ради и о генима, нашем таленту и борбеном духу, историји која нас је јачала искушењима. Не заборавимо ни пркос. Западњаци то углавном не разумеју. Сматрају то моћним и неизрачунљивим фактором у свакој нашој игри

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника

Већ се доказао као најбољи српски пливач. Стрпљив и упоран, свестан на који се начин стиже до врхова, одлучан је у намери да покаже да му је место у елити светског пливања. Ипак, Велимир годину 2015. неће памтити по врхунским резултатима.
– Резултатски ми је ово била прилично лоша година, с обзиром на то да на Светском првенству у Казању нисам испунио очекивања. Ипак, морам на ствари да гледам са позитивне стране. Испунио сам три олимпијске норме, што је само по себи одлична ствар. Уз то, остварио сам солидне резултате и освојио медаље на светским куповима у Дубаију, Дохи и Хонг Конгу, а поставио сам и лични рекорд на 100 метара слободно. Показао сам себи да могу до победничког постоља у најјачој конкуренцији и да имам оно што је потребно за медаљу. Са друге стране, уочио сам на чему је потребно још да радим, који су ми недостаци и трудим се да то исправим. Пре свега, реч је о потреби да будем најјачи када је најтеже, у последњих 50 метара трке, када пада одлука и одвајају се шампиони од осталих финалиста. Оптимиста сам и мислим да сам на одличном путу.

Јесте ли задовољни начином рада и тренинга, или сматрате да су потребне неке новине?
Мој тренер Крис Тајди, у сарадњи са тренером и физиотерапеутом Марком Буквићем, прави програм мојих тренинга у води и на сувом, а ја понекад додам неки предлог који доприноси мом развоју. Мислим да је све на свом месту и да не треба ништа мењати. У току појачаног режима, радим од девет до једанаест сесија недељно. Ако их је девет, онда су интензивне. Три недеље пред такмичење смањујем интензитет и радим по посебном плану.

Пред нама је олимпијска година. Хоће ли све у Вашим плановима бити подређено наступу  у Рију и чему се надате на Олимпијади?
Свакако да хоће. Опет сам узео „слободну годину” на факултету, као и пред Олимпијаду у Лондону, само што је то тада била година после завршене средње школе. Из истог разлога сам пропустио и минули Европски шампионат у малим базенима. Имам прецизан план рада и чврсто га се држим. Немам много времена за друге ствари. Сваки дан је подређен томе да се унапређујем у базену, да будем бржи и јачи. Можда звучи помало строго, али борба за успех има своју цену.

ПЛОДОВИ ТРУДА И ВЕРЕ

Да ли сте и Ви сами слутили да можете достићи овакве нивое у спорту који има врло строге критеријуме?
Мислим да су ти резултати у ствари производ вере, моје личне и људи који ме окружују. На крају крајева, зато сам и одлучио да се бавим овим спортом. Почео сам да пливам са шест година и тада је то било чиста забава. Међутим, када сам имао дванаест почео сам да сарађујем са Крисом Тајдијем. Отишао сам на прво такмичење ван Дубаија и освојио прву награду у Енглеској. Био сам проглашен за најбољег пливача за тринаестогодишњаке и то је био први предзнак да могу доста да урадим у овом спорту. Од тада сам почео озбиљније да тренирам и да размишљам о успесима. Постепено, уз огроман рад, дошао сам до овог нивоа, али верујем да могу да будем још бољи.

Ако судите по себи, да ли спорт учвршћује карактер и борбени дух у људима?
Бављење овим спортом захтева много менталне и физичке снаге, наравно и чврст карактер, што је вероватно случај и са осталим спортовима. Ту је и резултатски императив, који је присутан у свакој трци, јер нисте ушли у базен да бисте били други. Барем је тако код мене. Тај позитивни притисак од вас ствара борца, неког ко јача свој дух и тело, и ко учи како да се носи са победама, али још важније – и са поразима. Када изгубите, а то се дешава, у пливању некада и због пар стотих делова секунде, потребно је да честитате противнику, да му пружите руку, колико год да је то болно за вас. Следећи пут се потрудите да будете ви тај коме честитају. Важан је фер-плеј, важан је витешки однос према себи и ривалима. Важно је и да знате да ви у базену представљате прво себе, а потом и своју породицу, чије презиме носите, па потом и своју земљу или клуб. Морате да оправдате очекивања свих, али и да сачувате част и спортско достојанство, без обзира на исход трке.

ПРИМЕРИ, ПОДРШКА, УСМЕРАВАЊА

Живимо у времену када је млађим генерацијама све на дохват руке, путем интернета или телевизије, па и спорт. Сматрате ли да је због тога све мање дечака и девојчица који желе да се активно баве спортом, јер то подразумева велике напоре и дисциплину?
И сам припадам тој генерацији, мада све то у време мог детињства није достигло овакве размере, па сам ипак решио да се бавим спортом. Све то је лично и не бих желео да будем неправедан. Уосталом, није то само до деце, јер су родитељи веома важна карика у том ланцу. Деца преко телевизије или интернета уоче нешто што им се допада, али је на мајкама и очевима у ком правцу ће да усмеравају те њихове жеље. Сећам се да сам читао како је Ана Ивановић гледала Монику Селеш на телевизији, исто као и Новак Ђоковић, који се дивио Питу Сампрасу. Али, да није било родитеља који су пратили ту њихову почетну симпатију према спорту, подржавали их, улагали у тренере, опрему,  водили их на тренинге сваки дан, организовали њихове школске обавезе, вероватно они не би били то што јесу.

Да ли пратите друге спортове и шта Вас посебно привлачи?
Колико ми обавезе дозвољавају, пратим наше спортисте углавном на међународним такмичењима. Кад год могу пратим кошарку, ватерполо, фудбал, тенис, све мечеве које игра наша репрезентација. Сувишно је рећи да ме Новакови мечеви одушевљавају и, наравно, он као личност. Није у питању то што је први на свету, а што је невероватно велика и значајна ствар, већ што је изузетан као човек. Природан је, стоји чврсто на земљи и увек проналази времена за друге. И ако нема то време, он ће га ипак наћи.

Како објашњавате „феномен српског спорта” и његове успешности?
Ми Срби смо веома талентована нација, не само у спорту, и то је само потребно правилно каналисати. Не знам шта је тачно у питању, да ли су то гени, наш борбени дух, наша историја, у којој смо пролазили кроз тешке тренутке, што нас је несумњиво ојачало. Да ли је то глад за победама, снажна мотивација да успемо да бисмо тиме обезбедили егзистенцију. Мада, ни инат не би требало изоставити. То је нешто што западњацима није баш лако да разумеју. Они наш инат често називају „X фактором”.

Да ли сте свесни колико људима у Србији значе подвизи наших спортиста и да им то, већ дуже време, доноси једну од ретких правих радости?
Полазећи од самог себе и, наравно, моје породице, знам колико нас све радују успеси наших спортиста. Сваки пут када уђем у базен свестан сам да пливам за Србију, за свој народ. Ако својом победом или резултатом усрећим барем једног човека у нашој земљи, то је за мене већ успех. Ипак, успеси спортиста не треба да буду једина радост у нечијем животу. Срећу треба треба тражити прво у себи, својој породици, ономе што чини свако од нас. Тада ће све бити много комплетније и смисленије.

СВЕСТ О НАШЕМ

Слажете ли се да сте се и Ви, за кратко време, наметнули као једна од елитних фигура у српском спорту?
Било би ми драго ако је тако. С обзиром да нисам тако често у Србији, можда ја то и не видим вашим очима, али је у сваком случају лепо кад сам у земљи и када од сасвим непознатих људи добијем речи подршке и охрабрења, што ми показује да веома цене оно што сам постигао.

Колико сте заиста упућени у живот у Србији, с обзиром да сте детињство и период одрастања, провели далеко од ње?
Док сам био млађи и са далеко мање обавеза, сваког лета сам пар месеци проводио у завичају, тако да сам доста тога научио. Имам пријатеље који живе у Београду, родбину у Српској, и углавном се дописујемо преко интернета. Пратим и вести, трудим се да будем упућен у збивања, колико ми то време дозволи. Видим да се ствари померају напред, да то не иде брзо, нити лако, али да постоји нека нада да ће бити боље. Пријатељи из Србије ми говоре како су свесни да ће ствари да се промене на боље тек када се сваки појединац суочи са својим недостацима и уочи простор за сопствени напредак. Само тако и цело друштво може да напредује. Једно не иде без другог.

Иако рођени у Абу Дабију (7. августа 1993), нисте имали дилему да се ставите под српску заставу када сте одлучивали за кога ћете наступати?
Одрастао сам у породици где су се увек гајиле праве вредности, где се учило ко смо и одакле смо, и где је материјални аспект био у другом плану, тако да је ово био сасвим природан избор.

Да ли Вам је и колико позната српска традиција и култура? Шта је оно што Вам се допада у свом народу, а шта је оно што бисте променили?
Мислим да доста добро познајем нашу традицију, захваљујући породици и најближима, мада ми неке ствари понекад изгледају мало необично, па чак и нелогично. Имамо богату културну баштину, велике уметнике, имамо чиме да се поносимо. Само још да повећамо свест о томе да је то наше. Такође, било би нам далеко боље да смо мало сложнији. Та невоља нас прати кроз историју.

Колико имате времена за себе и своја интересовања, мимо спорта?
Тренутно не баш превише, али ипак довољно, с обзиром на то да сам прекинуо студије. Све може да се организује уколико воља постоји. Привлаче ме лепи ресторани, волим видео игрице и доста слободног времена потрошим уз компјутер. Што се тиче филма и музике, дајем предност филму (музика је свакако део моје свакодневице). Омиљена серија ми је Доктор Хаус. Пратио сам све епизоде, тај сензибилитет и доза хумора су ми блиски. За књиге баш и немам времена, иако бих то волео. Наиме, таман кад седнем да читам, одмах ми се приспава. Хронично сам поспан, што и не чуди: устајем у пет ујутро због тренинга.

***

Самопоштовање
Не бих ништа посебно мењао. Ми само треба да сами себе ценимо више, него што то тренутно радимо. Видите, сви моји другови – Енглези, Новозеланђани, Арапи, који дођу понекад самном на тренинг камп у Београду, одушевљени су свиме што виде и топлином нашег народа. Дакле, потребна је већа доза самопоштовања. Ако не цените сами себе, ни други вас неће ценити.

***

Време
Волео бих да могу више времена да проводим у Србији, али ми обавезе то не дозвољавају. Ето, летос нисам стигао ни да посетим родбину, иако сам то баш желео. Надам се да то неће бити случај и после Олимпијаде.

***

Порука младима
– Спорт је нешто најбоље, пун је позитивне енергије и пружиће вам пуно незаборавних тренутака. Упознаћете разне културе и стећи много искрених пријатеља, са разних меридијана. Живећете здраво и увек бити у доброј форми. Ништа није недостижно, „само небо је граница”. Зато, почните да тренирате већ данас.